[ Pobierz całość w formacie PDF ]

Re%0Å„eno, dakle, jezikom morala: slua
ali smo jedino o obavezi da se
mili boga, tako svaki narod ima iznad sebe sli%0Å„no, matemati%0Å„ki iz-
la~
e prema utvr
enoj konvenciji, da se la~
e prema drua
tvenim
deljeno pojmovno nebo i otada, odzivajući se zahtevima istine,
pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. 
ovek, svakako, %0Å„ak
razume da svaki pojmovni bog mo~
e da bude tra~
en samo u nje­
zaboravlja da tako stvari stoje s njim; on la~
e, dakle, nesvesno na
govoj sferi. Tu se treba doista diviti %0Å„oveku kao moćnom gradi­
pomenuti na%0Å„in i prema stoletnim obi%0Å„ajima - i upravo zahvalju­
teljskom geniju, koji je uspeo da na pomi%0Å„nim osnovama i na ne­
jući toj nesvesnosti, tom zaboravu, dospeva on do osećaja za isti­
koj vrsti tekuće vode podigne beskrajno slo~
enu katedralu pojma.
nu. Na tom osećaju, koji ga obavezuje da neku stvar ozna%0ńi kao
Svakako, da bi na takvim osnovama naa
lo oslonac, to zdanje mo­
 crvenu", drugu kao  hladnu", treću kao  nemu", razrasta se
ra da bude na%0Å„injeno kao od paukovih niti, toliko utan%0Å„ano da se
moralna te~
nja prema istini: nasuprot la~
ovu, kome niko ne veru-
prenosi s vala na val, toliko %0Å„vrsto da ga ne bi mogao srua
iti sva­
je, koga svi isklju%0Å„uju, %0Å„ovek sebi do%0Å„arava a
ta je u istini %0Å„asno,
ki daa
ak vetra. Po svom graditeljskom geniju, %0Å„ovek daleko nad-
poverljivo i korisno. Kao  umno" biće, on svoje delovanje sada
maa
uje p%0Å„elu. P%0Å„ela gradi od voska koji sakuplja u prirodi, %0Å„ovek
predaje vladavini apstrakcija i via
e se ne ~
ali da je obuzet telesnim
pak od daleko lomnije gra
e pojmova, koju tek mora da isfabri-
utiscima, intuicijama. On poopa
tava sve te utiske u bezbojne,
kuje iz sebe. Zbog toga je on %0Å„ak via
e nego za divljenje, ali ne zbog
hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga ~
ivota i delanja. Sve
njegovog nagona za istinom, za %0Å„istim saznavanjem. Ako neko sa­
a
to razlikuje %0Å„oveka od ~
ivotinje zavisi od te sposobnosti da se in­
krije jednu stvar iza grma, tra~
i je i nalazi upravo tamo, zbog tog
tuitivne metafore premetnu u shemu, dakle da se neka slika ras­
tra~
enja i nala~
enja ipak ne zaslu~
uje neku posebnu hvalu. Me
u­
tvori u pojmu. U podru%0ńju tih shema moguće je nea
to a
to nikada
tim, tako stoji sa tra~
enjem i nala~
enjem  istine" unutar podru%0Å„­
nije moglo da uspe me
u prvim intuitivnim utiscima: izgraditi pi­
ja uma. Ako zadam definiciju sisara i onda izjavim, poa
to sam
ramidalni poredak prema kastama i stupnjevima, stvoriti novi
promotrio jednu kamilu:  to je sisar", time sam dodua
e obeloda-
svet zakona, povlastica, podre
ivanja, razgrani%0Å„enja, svet koji se
nio jednu istinu, ali sa ograni%0Å„enom vrednoa
ću, hoću da ka~
em da
od sada protivstavlja druk%0Å„ijem, intuitivnom svetu prvih utisaka,
bi ta istina bila potpuno antropomorfna i ne bi sadr~
ala nijednu
svet koji bi bio %0Å„vra
ći, opa
tiji, poznatiji, ljudskiji i otuda regulati-
ta%0Å„ku  istinitu po sebi", stvarnu i opa
teva~
eću, bez obzira na %0Å„o­
van i imperativan. Dok je svaka metafora iz intuicije individual­
veka. Tragalac za takvim istinama istra~
uje, u stvari, samo preo­
na i bez sebi sli%0Å„ne, te stoga uvek zna da izmakne svakom rubri-
bra~
aj-sveta u ljudima. On te~
i za razumevanjem sveta kao %0Å„ove-
ciranju, veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu pravilnost ne­
kolike stvari i, u najboljem slu%0ńaju, dospeva do osećanja izvesne
kog rimskog kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu strogost i
asimilacije. Nalik astrologu koji smatra da su zvezde u slu~
bi %0Å„o­
hladnoću koja je svojstvena matematici. Ko je pro~
et ovom hlad­
veka i u vezi s njegovom srećom i tugom, takav istra~
iva%0Å„ posma-
noćom, jedva će poverovati da je i pojam, okoa
tao i osmougaon
tra ceo svet kao da je vezan za ljude, kao beskrajno izlomljen od­
poput kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo kao talog9
jek prvobitnog zvuka, %0Å„ovekovog, kao umnogostru%0Å„eni odraz
neke metafore, te da je iluzija umetni%0Å„kog prenosa nervnog na-
praslike, %0Å„ovekove. Njegov postupak svodi se na uzimanje %0Å„ove­
ka kao mere svih stvari. Ali, pri tome on polazi od zablude kada
Residuum. veruje da su te stvari neposredno pred njim kao %0Å„isti objekti. Za-
Fridrih Ni%0Å„e
74
KNJIGA O FILOZOFU 75
boravlja, dakle, izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima
svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno uveri u
ih kao same stvari. Samo zaboravom tog primitivnog sveta meta­
ve%0Å„nu konsekvenciju, sveprisutnost i izvesnost prirodnih zakona.
fora, samo o%0Å„vra
ćavanjem i ukrućivanjem u~
arene i te%0Å„ne izvorne
I zaklju%0Å„io je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu
mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje,
mikroskopskog sveta, sve je ovde tako sigurno, izgra
eno, bes­
samo nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto
krajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka će ve%0ńno imati sa
istina po sebi, ukratko samo time a
to se %0Å„ovek zaboravlja kao su­
uspehom da kopa u ovim bunarima, i sve a
to se bude naa
lo zgla-
bjekt, i to kao umetni%0Å„ko-stvarala%0Å„ki subjekt, ~
ivi on s nekim spo­
a
avaće se i neće me
usobno protivure%0Å„iti. Koliko malo to naliku­
kojem, sigurnoa
ću i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao
je nekom proizvodu uobrazilje, jer ako bi tako bilo - negde bi
da izi
e van tamni%0Å„kih zidova te vere, namah bi bilo svra
eno s nje­
ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti. Protiv
govom  samosvea
ću". Napora ga već koa
ta da prizna da insekt
toga valja reći: ako bismo, svaki za sebe, imali raznovrsnu %0ńulnu
ili ptica opa~
aju sasvim drugi svet nego %0Å„ovek, i da je pitanje ko­
senzaciju, mi sami mogli bismo svet da opa~
amo tek kao ptica,
je je od ta dva opa~
anja sveta ta%0Å„nije potpuno besmisleno, poa
to
tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko medu nama video je­
odgovor pretpostavlja merilo ta%0Å„nog opa~
anja, merilo kojeg za­
dan isti nadra~
aj kao crven, drugi kao plav, a treći ga %0ńuo %0ńak kao
pravo nema. Ali, uglavnom mi izgleda da bi  ta%0Å„no opa~
anje"
zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode, nego bi je je­
zna%0Å„ilo: adekvatan izraz nekog objekta u subjektu, a
to je opet
dino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, a
ta je
protivure%0Å„na nesuvislost, jer izme
u dve apsolutno razli%0Å„ite sfere,
uopa
te za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi,
kao a
to su subjekt i objekt, ne postoji nikakva kauzalnost, ta%0Å„-
nego jedino po svojim u%0Å„incima, to jest po svojim relacijama s
nost, nikakav izraz, već u najboljem slu%0ńaju estetski odnos, hoću
drugim prirodnim zakonima, koji su nam opet poznati samo kao
reći jedan nago vesta vaj ući prenos, mucavi prevod u neki sasvim
zbirovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo
strani jezik - ali za tako a
ta bila bi, u svakom slu%0Å„aju, potrebna
jedna na drugu, a po njihovoj sua
tini ostaju nam posve nerazu­
jedna posredujuća sfera i snaga, maa
tala%0Å„ki i otkrivala%0Å„ki slobod­
mljive; jedino nam je stvarno poznato ono a
to sami u njih unosi­
na. Re%0Å„  pojava" pro~
eta je mnogim zavodljivostima, i stoga je
mo, vreme, prostor, zna%0Å„i broj%0Å„ani i odnosi uzastopnosti. Ali, sve
a
to mogu via
e izbegavam: jer neistinito je da se sua
tina stvari po­
a
to je %0Å„udesno i %0Å„emu se upravo %0Å„udimo u prirodnim zakonima,
javljuje u empirijskom svetu. Slikar kome nedostaju ruke i koji bi
ono a
to zahteva naa
e objaa
njenje i moglo bi da podstakne nepo­
pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred o%0Å„ima sve nepobit-
verenje prema idealizmu, po%0Å„iva upravo i jedino u samoj matema­
nije će otkrivati, zahvaljujući toj zameni sfera, da empirijski svet
ti%0Å„koj strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prosto­
ne otkriva sua
tinu stvari. 
ak ni sprega nervnog nadra~
aja s pro­
ru. Te predstave, pak, proizvodimo u nama i iz nas s nu~
noa
ću ko­ [ Pobierz caÅ‚ość w formacie PDF ]